Korona infodemija i 10 ličnih pouka
Kao neko ko nije medicinske struke, neću se upuštati u tumačenje ove nove pošasti koja je zadesila celu planetu. Da li je zaista tako opasna ili nije, da li je u pitanju zavera ili koncidencija…zaista ne znam i apsolutno nemam izgrađeno mišljenje.
Čini mi se da na ta pitanja odgovore nemaju ni najveći svetski stručnjaci. Baš kao ni na strah i brigu koje su prepravile planetu. Primećujem ovih dana da čak i izuzetno pametni, obrazovani i racionalni ljudi podležu panici, gomilaju hranu, dezinfekciona sredstva i sklanjaju svoje porodice na sigurno.
Naučnicima su još uvek nepoznate neke ključne stvari vezane za ovaj virus, kako bi se isti ,,hakovao’’ i napravila vakcina. On mutira, menja se, prilagođava se telu novog domaćina, još uvek se navikavamo jedno na drugo.
Korona kao infodemija
Probaću da problemu pristupim iz internetičke perspektive, a pre svega ljudske. Jer čini mi se da je virus korona ogolio sve slabosti naše civilizacije, potrošačkog i kapitalističkog sistema i umreženog globalističkog društva.
Ovaj virus nam je doneo jedan novi pojam, infodemija, kao i paniku koja se nezapamćenom brzinom proširila širom planete zbog koje su rafovi prodavnica i apoteka u većini zemalja gotovo prazni.
Zaista ne mislim da je opasnost ,,mačiji kašalj’’, niti ,,najsmešniji virus u istoriji ljudskog roda’’. Ali nezabeležena panika zaista jeste čudna i odraz je svih slabosti naše kulture i civilizacije.
U poređenju sa nekim prethodnim pandemijama, Covid-19 se osim po načinu biološkog prenošenja, razlikuje po brzini i širini informacionog prenošenja.
Poslednja pandemija (H1N1) desila se 2009. godine. Imali smo i tada Internet i Facebook i Twitter i elektronske medije… Ali se ipak društvene mreže nisu koristile na isti način.
Danas su one postale globalni rasadnik lažnih vesti, neproverenih informacija, histeričnih obaveštenja ljudi željnih instant slave, lajkova i šerova, ali i onih istinski uplašenih.
Kako u takvoj situaciji odvojiti žito od kukolja? Kako pronaći kredibilne informacije kada su nam najpotrebnije? Kako se ponašati kada ni sami nismo sigurni kakva opasnost vreba nas i naše porodice?
Teško je u takvim okolnostima ostati pribran i razuman, kada našim postupcima vladaju emocije i egzistencijalni strahovi. A još teže je zadržati ljudskost i empatiju za one kojima je mnogo teže nego nama i kojima korona zaista deluje kao dečija igra.
Deluje prirodno da se čovek pod pretnjom neizlečive i potencijalno smrtonosne bolesti pretvara u jednu sebičnu životinju koja je spremna na sve kako bi sebi i svom potomstvu obezbedio opstanak. Uradiće sve kako bi sačuvao makar privid kontrole.
Koncesije uzrokovane strahom
U strahu za sopstveni život, dolazi do preraspodele prioriteta. Tako da su ljudi trenutno stavili po strani strahove nižeg prioriteta. Vratiće se oni, i to sa uvećanim intenzitetom, čim primarni strah nestane.
U takvom stanju svesti, ljudi su ne samo podložni manipulaciji, već su rado spremni da podrede neka svoja ljudska i građanska prava višim ciljevima – očuvanju života i zdravlja. Ograničava se pravo kretanja, sloboda govora, razmena robe i kapitala, prelazak granica, ljudi se dobrovoljno samoizoluju…
To što je Amerika zatvorila svoje granice za Evropljane prvi put posle Bostonske čajanke možda i nije neko čudo, ali to što se Afrika tek u 21. veku setila da kaže ne, e to je već prava ironija sudbine.
Evropska unija je de facto prestala da postoji, barem neka fundamentalna načela na kojima se temelji. Članice postaju nacionalne države koje uvode sopstvena pravila. Zajedničko tržište i šengenska zona praktično više ne postoje.
Dok neki hermetički zatvaraju granicu (što zbog priliva migranata to i zbog korone), drugi još uvek taktiziraju, ali ne zadugo. Jedni zabranjuju izvoz osnovnih životnih namirnica i sredstava za higijenu, a drugi panično kupuju i uvoze. Stanje je prilično haotično…
Zdravstveni sistemi pucaju po šavovima, obrazovne institucije se zatvaraju, sportska takmičenja i kulturne manifestacije se masovno otkazuju, sve je stalo, baš kao u nekim apokaliptičkim filmovima.
Zapadni svet koji je navikao na komfor i potpunu kontrolu suočen je sa nečime što ne može da kontroliše. To stvara strašnu frustraciju i ogroman strah kod građana nenavikle na prizore opustošenih prodavnica i praznih ulica, izuzev u reportažama iz nekih zemalja trećeg sveta.
Posledice po ekonomiju su zastrašujuće u najavi. Najrazvijenije zemlje se već tresu, ove slabije su odavno već u groznici, na njih će se kaskadno preliti depresija kada nastupi.
Ima li ičeg dobrog u svemu tome
Moram da primetim da ovih dana osim straha primećujem još jedno osećanje kod ljudi – olakšanje. Sentiment koji stidljivo izbija ispod površine, ali je očigledan.
Kao da svima prija pauza, kao da su svi jedva čekali da ceo ovaj užurbani svet makar na jedan dan zastane.
Da malo odmorimo i sagledamo realno stvari. Da se čovek zaustavi u svojoj brzini, oholosti, megalomaniji. Da se vrati neki osnovnim vrednostima, prirodi od koje je pobegao i koja sada pokazuje svoje naoštrene zube.
Zaneli smo se u svojoj antropocentričnoj mitomaniji. U svom uverenju da smo ta poslednja karika evolucije nakon koje nema dalje. Mislimo da ovaj svet ne bi postojao bez nas. Iako on zapravo nestaje pod našim nogama.
Ne kažem da je panika bezrazložna, ali malo smo zamenili teze. Ceo svet je stao zbog jednog virusa čija se stopa smrtnosti trenutno meri u promilima. Gde bi nam bio kraj kada bismo tu vrstu empatije pokazivali prema drugim živim bićima i ekosistemu u celini.
Tehnologija nam mnogo pomaže u ovom trenutku, ljudi mogu da se (dez)informišu, u razvijenijim zemljama je organizovana online nastava, omogućen je rad od kuće, moguće je preko interneta poručiti hranu i namirnice, moguće je platiti račune e-bankingom, imamo odličan izvor zabave i bitnih informacija, itd.
Međutim, nalazimo se u jednom zanimljivom trenutku koji može da nam posluži kao lakmus papir za vrednosti kojima težimo. Ljudi u karantinu su zarobljeni u svojim kućama, sa svojim uređajima i tehnologijom koja ih je odavno bacila u lance. Pokazuje se da to ipak nije dovoljno i da je sloboda vrednija od svih materijalnih stvari.
Uskraćeni za kulturu, sport, druženje, život postaje prilično dosadan, zar ne? Ne može se baš sve preko neta.
Izolovani smo od društvenih kontakata (otuđenost je sada samo formalizovana), i osuđeni smo da osmislimo vreme sa članovima svoje porodice. Zar nije to ono što nam je uvek nedostajalo? A sada nam nekako dođe čudno i naporno, kad treba da se ponovo povežemo i pričamo.
Optimista u meni želi da veruje da je ovo prilika da se promeni perspektiva. Ali, nažalost, brojna pređašnja iskustva pokazuju da kada razlozi za strah nestanu, svi tokovi se vrate u stara korita i reka nastavlja da teče još većom jačinom.
Što se mene lično tiče, ovo su neke pouke koje sam izvukao iz ove pandemije:
1. Čovek se previše odrodio od prirode i treba što pre da joj se vrati.
2. Nismo ništa vredniji, ni bolji ni pametniji od drugih živih bića.
3. Trenutni sistem društvenog uređenja je neodrživ i čovečanstvo bi trebalo da postavi nove standarde.
4. Tek pred nedaćom i pred strahom od smrti shvatamo da smo svi zapravo isti – bogati i siromašni, poznati i nepoznati, hrišćani i muslimani, žene i muškarci.
5. Život postoji čak i kada se točak kapitalizma nakratko zaustavi.
6. Život je moguć, čak i poželjan, van velikih gradova.
7. Životinje ne treba jesti, ubijati, niti gajiti radi ishrane.
8. Strah je jači pokretač od ljubavi, ali samo ljubav može da pobedi strah.
9. Najmoćnije oružje i najnaprednija tehnologija nisu u stanju da se izbore sa jednoćelijskim mikroskopskim organizmom.
10. Saradnja među državama i narodima je moguća.
Ljudi umeju da budu organizovani i sistematični i da zajedničkim snagama prevaziđu i najveće teškoće kada su dovoljno motivisani. Globalizacija ne mora nužno da bude loša ako se usmeri ka ostvarivanju korisnih ciljeva.
Pod uslovom da sve ovo preživimo, nadam se da ću se pridržavati ovih 10 zapovesti, zato sam ih i zapisao. Da ne zaboravim.