Rijaliti programi – kratak vodič za neupućene

Rijaliti program – televizijski program u kojem se obični ljudi, koji po struci nisu glumci, neprekidno snimaju u realnim i spontanim situacijama, bez scenarija i zapleta.

Razmotrićemo u nastavku teksta da li stvarnost u potpunosti odgovara pomenutoj definiciji.

U svakom slučaju, rijaliti programi su postali jako prisutan fenomen na medijskom nebu, ali i u našim životima, o čemu svedoči i sledeći podatak iz kompanije Google za prethodnu godinu:

rijaliti prvi po pretrazi
Izvor: BBC Srbija

Da, dobro ste videli, rijaliti program je uspeo da nadmaši i jednu glumačku veličinu, pa čak i neprikosnoveni fudbal. A Zvezdu ću im tek teško oprostiti…

Samo jedan zaključak se može izvesti iz ovoga. Ogroman broj ljudi se folira kada kaže da ne gleda rijaliti, da ne čita ništa o tome i da nema pojma ko su učesnici. Ako koza laže, Google ne laže.

A sad da zavirimo u razloge zašto je to tako i šta se to dešava sa našom dragom Srbijom, da li smo se zaista toliko iskvarili ili krivca treba tražiti na drugom mestu…

Vekovna potreba za katarzom

Cilj tragedije je katarza – moralno čišćenje i uzdizanje duše iznad svih telesnih, čulnih strasti i prljavštine.

Aristotel

Iako se pojava rijaliti programa vezuje za eksploziju koji je ovaj TV format doživeo početkom 21. veka, ovakvi programi su imali svoje preteče još u dalekoj istoriji. Pomislite samo na rimske koloseume i gladijatore, na primer. Ili na grčke amfiteatre i Olimpijske igre. Ili na engleska pozorišta u vreme Šekspira.

Pitate se zašto spominjem koloseume, sportske arene i pozorišta i kakve to veze ima sa rijaliti programima?

U rimskim koloseumima su se održavale gladijatorske borbe. Borbe čiji se ishod nije uvek znao, ali jedno je bilo sasvim sigurno. Da će biti puno krvi, stradanja i sakaćenja. Gledaoci su dolazili zbog toga i to su i očekivali.

gladijator
gladijator

Zašto su to želeli da gledaju? Pa to su bili standardi tog vremena.

Nisu imali ni TV, ni internet, ni Ligu šampiona, ni rijaliti programe. Morali su negde da kanališu negativnu energiju i urođenu agresivnost.

To je odgovaralo i vladarima, koji su narodu poklanjali gladijatorske ,,predstave’’. Svakako bolje nego da tu energiju usmere protiv njih. Znam šta ste pomislili, ali pričekajte, nisam još završio…

stadioni i moderni gladijatori
savremeni koloseumi

Antička poprišta stradanja su danas zamenile moderne sportske arene, koje su i po svom izgledu i po sadržaju slične koloseumima. Samo što su gladijatore zamenili savremeni sportisti.

Ali je ostala ista suština: borba, navijanje, jake emocije, agresivnost i uživanje u posmatranju tuđih muka ili povređivanja. Publici je prepušteno da borbu posmatraju, da se identifikuju sa akterima i emocionalno prazne.

pozorište

Pozorišta su u Šekspirovo vreme često bila zabranjivana i smatrana su zabavom prostog sveta, a glumačke družine su zatvarane i proterivane. Pojedini glumci nisu imali status slobodnih građana, tretirani su poput čergara i vagabunda ukoliko nisu imali zaštitu bogatih mecena.

Neretko se primenjivala i cenzura, jer su u dramama pravljene česte aluzije na dvor, crkvu, društveno uređenje, a kritika u to vreme nije bila baš dobrodošla. 

Običan svet se tiskao ispred bine i navijao za zamišljene junake koje su u počeku oponašali glumci amateri.

Među pretečama dramskih dela, postojali su moraliteti, koji su opisivali neke svakodnevne scene i moralne nedoumice, pri čemu su glumci predstavljali apstraktne ljudske slabosti i vrline ili moralne kategorije.

Tako su na sceni bili Porok, Srebroljublje, Vrlina, Poštenje, Čovek, Pravda, itd. Gledaocima je bilo lako da se poistovete sa takvim alegorijskim predstavama.

Tadašnja publika se zaista uživljavala u predstavu i teško je mogla da razluči glumu od stvarnosti. Burno je navijala i reagovala na konflikte, nagle obrte, kulminacije.

Da li vam sve to zvuči poznato?

Naravno. Nije teško napraviti paralelu sa savremenim konceptom ,,hleba i igara’’, samo što je on danas doveden do perfekcije.

Istorijat TV rijaliti formata

Prvi TV rijaliti se vezuje za početak 40-ih godina prošlog veka i pojavu televizije. Američka Skrivena kamera producenta Allana Funta (Candid Camera) je jedan od prvih primera. Ali je još uvek daleko od onoga što danas smatramo rijalitijem.

prvi rijaliti program
Allan Funt (Candid Camera 1948) – prvi ,,rijaliti program”

Nastavilo se stidljivo sa američkim izborom za mis (Miss America Paegant Debuts), zatim britanskim Seven up – dokumentarcem u kojem se na svakih 7 godina intervjuišu pojedinci i prati njihov razvoj.

Koga zanima, na ovom linku može da pogleda razvoj rijaliti programa kroz istoriju.

timeline rijaliti programa
razvoj rijaliti programa

Svoj vrhunac rijaliti doživljava krajem 90-ih i početkom 2000-ih kada kreće masovna distribucija globalnih franšiza najpoznatijih rijaliti programa (Big Brother, Survivor, American Idol, Dance with the Stars, Talent)…

Šou se polako svodi na klišee i prepoznatljive forme. Postavka je uglavnom slična, grupa ljudi okupljena najčešće u ograničenom prostoru koji pokrivaju kamere 24h dnevno. Akteri se kreću u fizički širokom ali socijalno uskom ambijentu, zatvorenog tipa, bez dodira sa spoljašnjom sredinom.

Društvena dinamika unutar grupe se postepeno intenzivira, dok se takmičari izbacuju jedan po jedan glasovima učesnika i/ili publike, da bi na kraju bio određen pobednik koji nosi kući vrednu novčanu nagradu.

Biznis plan jednog rijaliti programa

Što se tiče samih emitera i producenata, njihov biznis plan je sasvim jasan. Najjeftinija produkcija, amateri koji su spremni na ispunjenje raznoraznih zadataka i na razna poniženja za novac ili za trenutak slave, dug životni vek programa (u nekim slučajevima i do 6 meseci), veliki marketinški potencijal (reklame, SMS poruke, plaćeni editorijali u štampanim i elektronskim medijima) i odlična gledanost deluju kao odličan recept za veliki profit.

SMS glasanje

Zato su rijaliti programi i postali tako popularni i zastupljeni. Kao i većina TV formata, rijaliti je preuzet iz SAD, i ovi programi su doživeli veliku ekspanziju širom sveta. Međutim, najviše su se primili u zemljama trećeg sveta gde je svest prosečnog konzumenta TV programa, nenaviknutog na takav sadržaj, još uvek na niskom nivou.

Konstantno pomeranje granica

Istini za volju, u pitanju je globalni fenomen koji još uvek ne jenjava i stalno pomera granice, i u najrazvijenijim zemljama.

Dovoljno je pogledati ideje nekih od rijalitija: Ostrvo ljubavi u kojem se učesnici potpuno goli međusobno ,,druže’’ na izolovanom ostrvu, DNK u kojem se utvrđuje očinstvo na inicijativu ljudi koji imaju razloga da sumnjaju u svoje bračne partnere, Kardašijanovi, o čuvenoj porodici starlete jermenskog porekla koja se proslavila svojim pornografskim materijalom iz privatne produkcije…

Letvica se konstantno spušta i vrlo malo nas deli od spajanja rijaliti i snaf žanra, pa da na ekranima gledamo scene mučenja, sakaćenja, zlostavljanja i ubijanja. Gladijatori uživo!

Zašto virimo kroz tuđi prozor

Potreba za ogovaranjem i tračarenjem se povećavala kako su ljudske zajednice postajale veće i brojnije.

Sherry Turkle, profesor društvenih nauka na MIT-u

Da vidimo šta to kroz vekove ljude privlači da posmatraju tuđe živote i nedaće.

Koja je to vrsta teskobe i znatiželje koja pristojnog čoveka pretvara u konzumenta najprimitivnijih sadržaja.

Najpre, sam voajerizam verovatno ima duboke korene, još od naših predaka koji su živeli u pećinama i vrlo malim zajednicama koje su brojale najviše par desetina članova.

pećinko
naš pećinski rođak

U takvim okolnostima, bilo je verovatno uobičajeno da ljudi nemaju skoro pa nikakve međusobne tajne. Intima i privatnost u ovom smislu kakvim ih mi poznajemo verovatno nisu ni postojali.

Svi su znali sve jedni o drugima i zadovoljavanje elementarnih potreba pojedinca se vršilo naočigled cele zajednice, kao u svetu životinja.

Verovatno nam je iz tih vremena ostala ta potreba da znamo šta drugi rade, jer je to postao jedan od tabua u daljem razvoju civilizacije. Posebno kada je u pitanju zadovoljavanje nekih fizioloških i nagonskih potreba.

Zabrane i društvene norme su vremenom dolazile, ali radoznalost je ostala. Da zavirimo kod komšije u dvorište, dnevnu sobu, da načuljimo uši ne bismo li čuli delić razgovora ili svađe.

špijuniranje
ljudska znatiželja

Ta vrsta radoznalosti je ostala urođena, i ne treba da se stidimo kad je prepoznamo. Ali možemo da je prigušimo. Barem bi trebalo da bude tako, posebno u civilizovanom društvu.

Ali kad čovek ostane sam kod kuće, ta radoznalost nas ponovo svrbi i golica. I onda, zatvoreni u svoja četiri zida, mi čitamo ili prenosimo tračeve, ogovaramo one koji nisu prisutni, gledamo porno filmove, ili prosto pratimo rijaliti, pa dobijemo sve u jednom.

Obični ljudi ili ,,znam čoveka’’

Druga stvar, u rijalitiju imamo neke obične, umesto poznatih ljudi, koji se nađu u naizgled realnim situacijama. Automatski nam je mnogo lakše da se poistovetimo sa takvim likovima i svim njihovim vrlinama i manama.

Miki Rijaliti
pčelar iz Kupinova, čest učesnik rijalitija

A to što zapleti deluju spontano i realno, to je samo varka. Možda je tako i bilo u početku. A onda je produkcija shvatila da mora da poveća gledanost.

Tako je danas skoro svaki zaplet brižljivo režiran i osmišljen, ,,glumci’’ su dobro plaćeni da ga iznesu, dok gledalac živi u uverenju da se sve spontano dešava. Sve se detaljno priprema, od kastinga i izbora učesnika, preko zapleta i konfliktnih situacija, parenja i sparivanja, do izbacivanja i proglašenja pobednika. Egzibicionistička parada može da počne.

Rijaliti kultura

Sadržaji rijaliti programa prate se uživo, ali u svetu digitalne televizije mogu se konzumirati i naknadnim gledanjem, repriza ili snimaka na youtube-u, ili čitanjem novinskih članaka koji se bave time.

Takvim perpetuiranjem rijaliti sadržaja, stvara se jedna vrsta rijaliti kulture, koja počinje da prožima i ostale pore života. Ljudi u prevozu ili kancelarijama prepričavaju događaje od prethodnog dana, i to ne svoje nego rijaliti zvezda.

Štampani i elektronski mediji se utrkuju u lansiranju prozaičnih naslova i prepričavanja incidentnih situacija iz rijaliti brloga. Uglavnom je kontekst negativan i podrugljiv, ali bitno je da se priča vrti, i loš publicitet je bolji od ćutanja, to znaju svi. O tome je već bilo reči u tekstu o lažnim vestima.

Tvorci ovakvih sadržaja svesno idu na to da vas zgroze, da vam ogade ljudski rod, zemlju u kojoj živite, sve oko vas… Oni uživaju dok vi kritikujete te iste programe zbog kojih dolazite sa podočnjacima na posao.

Oni doživljavaju ekstazu dok im vi šaljete SMS-ove sa predlozima kojeg skota treba izbaciti ove nedelje. Dok kupujete novine od 25 dinara sa pornografskim naslovnim stranama. I dok po portalima klikćete provokativne naslove koji previše golicaju vašu maštu. Na taj način omogućavate udoban život njima, njihovim porodicama i verovatno budućim pokolenjima.

Ventil za lične frustracije

Da se vratimo na početak teksta. Uživanje u tuđoj nesreći i poniženjima zaista podseća na rimske koloseume, gladijatorske borbe, krv i žrtve. Traži se adrenalin, uzbuđenje, akcija. Prinosi se žrtva bogovima tame, tame u ljuskim srcima.

Na neki način, to je i ventil za lične frustracije. Gledanjem ponižavajućeg ponašanja učesnika rijaliti programa, kao da nesvesno pravimo jedan referentni sistem. Potvrđujemo sebi sopstvene vrednosti, često nesigurni u iste, upoređujući ih sa vulgarnim i primitivnim ponašanjem ukućana rijalitija koje pratimo.

Osim toga, na taj način relativizujemo sopstvene probleme. Umanjujemo osećaj sopstvene odgovornosti za neželjene stvari koje nam se dešavaju.

,,Pa ja sam još i dobar kakvih sve budala ima’’.

Zanimljivo je videti ozbiljne, starije ljude, koji gutaju rijaliti sadržaje. Među njima su ponekad i naši roditelji, komšije, bake, deke… Gledaju i ne veruju. Nerviraju se i šokiraju, ali ipak gledaju.

žrtva rijalitija
Preporuka lekara jednoj ,,žrtvi” rijalitija

A glumci? Pa glumci su kao i gladijatori, za jednokratnu upotrebu. Mada, neretko se dešava, barem u srpskim rijalitijima, da se jedni te isti likovi provlače kroz razne televizije, tokom više sezona. Čovek bi prosto pomislio da retko kad i izlaze na slobodu.

To još više olakšava praćenje sadržaja, pošto su ljudi već upoznati sa njihovim karakterima, a režija to vešto koristi, pa gledaocima servira ono što je u skladu sa njihovim očekivanjima.

Kao kad bi u zoološkom vrtu stavili u isti kavez lava i antilopu, jasno je da bi se ljudi tiskali ispred kaveza da vide šta će se dogoditi. Da vide ono što već unapred i sami znaju.

lav i antilopa
zgražavanje nad prirodnim i očekivanim

Čišćenje duše i štrokanje mozga

Počeli smo svi pomalo da ličimo na neke aktere rijaliti programa. Pomalo se osećam kao Džim Keri u Trumanovom šou. Poželim da izađem napolje, ali se onda uplašim da me i tamo čeka neka izmenjena stvarnost.

Truman rijaliti
Trumanov šou

Takav osećaj verovatno stvara saznanje da se ne pitamo mnogo za ono što nam se dešava, i da smo puke marionete u nekoj igri moćnika koji povlače konce i igraju se našim životima.

Kao da su nam ruke vezane i nemoćno posmatramo svoje živote sa strane, izmešteni iz sopstvene perspektive.

Zatrpani estetskim toksinima i amoralnim smećem.

Možda zato vlada takva apatija, ljudi su svesno stavljeni u poziciju da nemaju veru u slobodnu volju i sopstveni uticaj.

Ne dozvolite da vas ubede u to!

Ugasite TV! Zaključajte kanale gde se emituju rijaliti programi! Uključite mozak!