Luditi i sve što su nas pogrešno učili o njima

Godina 1810, Notingem, Engleska. Sumorno jutro ispunjeno neusahlim smradom i smogom prljavog industrijskog grada.

Bogate vlasnike tekstilnih fabrika iz udobnih i toplih ložnica budi neprijatan miris dima i gareži koji se širi iz pravca proizvodnih pogona.

Požari u Engleskoj ranog 19. veka su bili učestala pojava, ali ono što su zatekli ispred svojih fabrika ih je ostavilo bez teksta…

Grupa revoltiranih radnika je lomila, uništavala i spaljivala mašine.

U neravnopravnoj i surovoj borbi,  novi strojevi, nesposobni da se brane, izvukli su deblji kraj.

Par godina unazad, zbog tih istih mašina čiji su delovi još uvek tinjali  u ogarcima, hiljade radnika je ostalo bez posla ili su im već nepodnošljivo niske dnevnice bile dodatno umanjene.

Da se razumemo, nisu to bili neiskusni radnici koji nisu umeli da se prilagode promenama i kojima je rad na novim uređajima bio stran. Naprotiv, bili su to možda i najbolji radnici, koji su među prvima prihvatili promene i iskusno rukovali tkačkim strojevima.

Njihovo nezadovoljstvo se prelilo na mašine koje su se pretvorile u simbol nepravde, enormnog bogaćenja zemljoposednika i industrijalista i stvaranja velikih klasnih razlika i eksploatacije radnika usled automatizacije procesa rada.

Nije ih uhvatilo nikakvo ludilo i šizofrenija, niti su se napušili opijuma. Njihov pravi neprijatelj nije imao ni zupčanike ni klipove. Ali, njihov bes je morao da nađe neki ventil.

Bio je to jedan od prvih proleterskih ustanaka, a svakako prva zabeležena ,,borba’’ između čoveka i mašine.

Samo ime pokreta – luditski – potiče od legendarnog šervudskog šegrta, Neda Luda, za kojeg se tvrdilo da je krajem 18. veka iz protesta razbio tkački razboj.    

Nemiri koji su usledili bili su kratkog daha.

Pokret je ugušen tokom narednih par godina, a buntovnici su surovo kažnjeni, neki vešanjem, a neki proterivanjem u Australiju i druge prekomorske zemlje.

Ono što je za njima ostalo je naziv Luditi koji je postao nesrećni i netačni sinonim za nespremnost čoveka da se nosi sa industrijskim progresom.

Taj danas pogrdni naziv se često poistovećuje sa savremenim terminom tehnofob, koji označava čoveka koji se plaši savremenih tehnologija, uređaja i alata i koji nije spreman da prihvati inovacije.

Greška kod ludita je bila ta što su se obrušili na sredstva umesto na uzrok.

Danas bi na primer uništavanje računara i elektronskih uređaja dovelo do kataklizme globalnih razmera. To bi verovatno bio i kraj svih nas jer mi smo svi bukvalno na ,,aparatima za održanje života“.

Prva industrijska revolucija je  vrlo brzo dovela do velikih društvenih tenzija i socijalnih revolucija.

Ova četvrta neće dovesti do toga jer ideologija više ne postoji, ali je zato potrebna revolucija ljudskog duha.

Za to vreme u Srbiji…

Anti-luditi: Niko ne sme da vas bije

Tačno dva veka nakon propasti ludističkog pokreta, avgusta 2016, tadašnji mandatar sa sastav Vlade, a današnji predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, povodom kritika na račun nehumanog odnosa poslovodstva korejske fabrike Jura prema radnicima, izjavljuje:

Boriću se protiv ideja koje podsećaju na ludistički pokret, odnosno na pokret Neda Luda, kada su radnici razbijali mašine. Ta Jura hrani više od 6.000 usta, a taj ludačko-ludistički pokret, po ugledu na onaj koji je vodio Ned Lud, kad su uništavali mašine – ja sam protiv toga i boriću se protiv toga.

Aleksandar Vučić, avgust 2016.

Pa ko je ovde lud(it), majku mu?

‘Aj da udari brat na brata, ali čovek na mašinu, e pa neće moći prijatelju, ne da predsednik.

Ne sećam se da je iko pretio uništavanjem mašina u Jurinoj fabrici, ali Vučićeva parabola je možda najbolji manifest neoliberalnog kapitalizma, verovatno skrčkana u kuhinji njegovog ostrvskog savetnika Blera, kojem je ludistički pokret dobro poznat.

Ako ništa drugo, ostaće zabeleženo da je prvi put u istoriji (zar opet?!), jedan predstavnik vladajućeg establišmenta stao u zaštitu mašina.

Samo je nedostajalo ono čuveno ,,Niko ne sme da vas bije“.

Opet su teze zamenjene, opet su radnici optuženi da guraju klipove u točkove progresa. Osnovane primedbe i dokazi protiv eksploatacije i ugnjetavanja radnika su spinovani pričom o neo-luditima koji nisu zadovoljni što su im usta nahranjena, nego traže i nekog hleba preko pogače.

Da li si lud-i-ti?

Luditski pokret nije nikada u potpunosti nestao.

Postoje neki njegovi recidivi i u današnje vreme, oličeni pre svega u određenim anarho-sindikalističkim organizacijama i društveno angažovanim hakerima i tvorcima raznih virusa, crvića, malvera i ostalih kodova koji mogu opasno da poremete globalni sistem koji se danas potpuno oslanja na tehnologiju i globalnu mrežu.

Ted Kacinski
Ted Kacinski – Unabomber

Najekstremniji je primer američkog disidenta, profesora matematike, Teodora Kacinskog, poznatijeg pod pseudonimom Unabomber (bombe je postavljao po univerzitetima i avio-kompanijama University and Airline Bomber te otuda nadimak).

Između 1978. i 1995. u njegovim sumanutim napadima improvizovanim eksplozivnim spravama stradalo je 3, a ranjeno 23 osobe.

Po njegovim rečima, bombaške kampanje su bile ekstremne ali neophodne, kako bi skrenule pažnju na eroziju ljudske slobode i dostojanstva usled savremenih tehnologija koje zahtevaju ogromnu organizaciju.

Kacinski je svakako skrenuo pažnju, ali pre svega na sebe i svoju ludost, jer se njegov ludizam jedino tako može nazvati.

Deviza da cilj ne bira sredstva u ovom slučaju zaista ne pije vodu, jer se žrtvovanjem nevinih ljudi sigurno ne skreće pažnja na velike društvene probleme.

Od disrupcije do nove humanističke erupcije

Početak XXI veka se vezuje za IV industrijsku revoluciju, koja obeležava početak integracije čoveka i veštačke inteligencije u svim sferama života.

Disrupcija je zahvatila skoro sve delatnosti i retka su zanimanja koja su pošteđena izazova automatizacije.

Milenijalci su spremno dočekali promene, ali pripadnici starijih generacija pokazuju sve veću suzdržanost.

Verovatno ste čuli da su čak i veliki tehnološki magovi, poput Stiv Džobsa i Bil Gejtsa ograničavali svojoj deci upotrebu modernih uređaja (iPadove, mobilne telefone, tablete).

Da li su samo sledili onu staru narkodilersku mantru: Nikada se ne radi sopstvenom robom

Ili možda postoji li nešto što Steva i Bili znaju a mi samo naslućujemo? Da li je tas sa opasnostima prevagnuo nad koristima? Mogu li da kontrolišu Frankenštajna čijem su rađanju i sami kumovali?

Frankenštajn

Oh my god, I created a monster.

Primera radi, jedan od najpoznatijih preduzetnika i inovatora XXI veka, Ilon Mask, strahuje da će se u budućnosti voditi ratovi između ljudi i veštačke inteligencije.

Čovek koji je napravio električni automobil, osmislio solarne crepove, Hyperloop – ultrabrzi vakumski voz, razvio svemirski program SpaceX i sprema se za kolonizaciju Marsa, plaši se mašina i veštačke inteligencije?

Ilone Mašče, jesi li ti ozbiljan?

I još tvrdi da smo stvorili nešto nad čime više nemamo kontrolu – sredstvo za sopstveno uništenje.

Kaže da je samo pitanje dana kada će se ljudi na neuronskom nivou povezati sa algoritmima ne bi li izbegli istrebljenje.

Da li su se to i veliki inovatori konvertovali u ludite shvativši da gube kontrolu?

Pa dobro, majku mu, a šta mi pilići da radimo?

Čisto da znate, nemojte misliti da ste vi izuzetak, jedinstven kreativac čiju profesiju nikada ne može da zameni algoritam.

Dok Džef Bezos, vlasnik Amazona i najbogatiji čovek u ovom delu univerzuma, zadovoljno trlja ruke i najavljuje kako će do 2030. trećinu njegovih zaposlenih činiti roboti, zapitajte se samo kada će doći red i na vas.

Džef Bezos
Džef Bezos

Nije li se tehnološki progres izvrnuo u svoje naličje?

Prometej nam je dao vatru, pa smo počeli da pravimo oružje za samouništenje, dao nam je i algoritme, pa smo postali njihovi robovi.

Njemu zbog nas izedoše lešinari džigericu, ali naša kazna će biti još gora, sami ćemo sebe uništiti. Pandorina kutija je otvorena, ali ima li još uvek šanse da se nešto popravi? Ima li nade?

Mislim da ima, samo vremena je malo.

Zato je danas, više nego ikad ranije, potrebno postaviti nove etičke standarde i regulisati stvari pre nego što bude isuviše kasno.

Ako čovek zaista želi da zadrži slobodu i sačuva planetu i prirodu, mora da uskoči u poslednji voz i preuzme kontrolu.

Pri tom, u toj jednačini osim čoveka treba uključiti ceo eko-sistem, celu planetu Zemlju. Suviše je naš pogled na svet  uskogrud i antropocentričan, suviše smo sebi važni i beskrajno sujetni, a nismo se do sad pokazali kao baš previše mudri.

Sečemo granu na kojoj sedimo, i za to još koristimo motornu testeru.

Potrebna nam je nova perspektiva, jedan holistički pristup koji će obuhvatiti sva živa bića, pa čak i ona neživa bez kojih se više i ne može.

Jedna nova etika koja bi obuhvatila i računare i robote i internet stvari (IoT) i veštačku inteligenciju. Te stvari su postale dominantan i nezaobilazni deo naših života i to ne smemo da ignorišemo. Naš suživot je neminovnost.

Samo je pitanje dominacije, kao i u svakoj vezi…

Who is in charge here?

Glasam za etičko korišćenje savremenih tehnologija, a ne za njihovu zloupotrebu.

I dok se ne uspostavi novi sistem vrednosti, koji će čoveka staviti u odgovarajući kontekst trećeg milenijuma, on mora prvo da razume svoje mesto u sistemu, a zatim da se vrati svojoj pravoj prirodi.

Na kraju krajeva, možda nam svima nedostaje malo filozofskog ludizma, da ne bismo baš sasvim poludeli…