Nestanak struje, jedna svađa i (pr)osvetljenje

Zavisnost od interneta

Da li provodite više od 4h pred ekranima nevezano za posao?

Da li u prvih 15 minuta nakon buđenja proveravate notifikacije na telefonu?

Da li vam je važniji mobilni telefon od novčanika?

Da li vas mrzi da pročitate knjigu od korica do korica?

Da li ponekad odete na internet da pročitate jednu stvar a završite na sasvim desetoj?

Da li često otkazujete/odlažete viđanje sa prijateljima?

Da li vam je teško da se skoncentrišete na jednu stvar?

Da li vam se često javlja griža savesti i osećaj da niste dovoljno obavešteni?

Da li je komunikacija u porodici otežana?

Da li često osećate umor i bezvoljnost?

Da li izbegavate bavljenje fizičkim aktivnostima?

Ukoliko je vaš odgovor na većinu pitanja potvrdan, vi ste u stanju zavisnosti od interneta i uređaja.

Kao Amerikanci kad kažu heart condition umesto disease.

Namerno ne koristim termin bolest ili poremećaj, jer današnje vreme internet zavisnost nije izuzetak, već pravilo. Kada kažeš da je stanje, onda je lakše čoveku to da prihvati i da se izleči.

Da bi se nešto okarakterisalo kao bolest, mora u značajnoj meri da odstupa od proseka ili uobičajenog ponašanja. A danas je na svim meridijanima korišćenje tehnologije i digitalnih uređaja nešto poput pranja zuba, dakle uglavnom standard i to velike većine.

Kao što verovatno znate iz prethodnih tekstova, ja i ne zagovaram odbacivanje tehnološkog napretka i naučnih dostignuća koja su nam omogućila prilično komforan i lagodan život. Samo njihovo razumno i kontrolisano korišćenje.

Prvi korak je da se suočimo sa svojim stanjem i da budemo iskreni prema sebi. Evo, ja ću prvi. Priznajem – ja sam zavisnik od interneta, medija i elektronskih uređaja.

Skoro na većinu navedenih pitanja bih do pre nekoliko meseci odgovorio potvrdno. Sada možda na pola. Dogodine nadam se još manje.

Drugi korak je da odbacimo grižu savesti zbog poroka pred kojim smo poklekli.

Ne pišem ovo da bih vam držao lekcije i nabijao osećaj krivice. Toga već ima previše, svi se trude da nam stave krst na čelo.

Koristim, preterujem, znam sve to, ali nisam bre ja kriv zbog toga! Uvalili ste nam ova sokoćala i free wi-fi i otvorio nam se nepregledni svet mogućnosti. Nismo mi krivi što to konzumiramo.

Ali jesmo odgovorni za način na koji to radimo i za posledice naših dela. Ali o toj odgovornosti biće reči malo kasnije…

Da se vratimo na priču, kako sam ja doživeo ,,prosvetljenje’’ i šta sam uradio nakon toga?

prosvetljenje

Pre par meseci sam, vraćajući se sa posla, uzeo mobilni telefon u ruke da prekratim vreme u gradskom prevozu tokom dugotrajne vožnje do kuće.

Jedna viber poruka od kuma, pita me kad ćemo da se vidimo. Spremam se da mu odgovorim nešto tipa ,,Jedan dan od ponedeljka’’, ali u tom trenutku mi stižu notifikacije sa Facebook-a.

Pomislim kako su to sigurno reakcije na poslednji post koji sam postavio i bez odlaganja idem na FB. Tamo me ispod onog zvonceta dočekaju silna obaveštenja. Između ostalih i jedan propušteni rođendan od prethodnog dana, i to kumov!!!

Brzo nazad na viber, krenem da kuckam ,,kume izvini, zaboravih juče da ti čestitam…’’ ali onda sam se zaustavio u pola posla i odlučio kako je ipak red da mu se javim kad dođem kući. Em sam zaboravio rođendan, em da mu čestitam viberom, kum nije dugme (na tastaturi).

Istina, nismo se dugo čuli telefonom, iako se povremeno viđamo. Ne znam da li će mi čovek prepoznati glas.

Ok, napravim ja tu mentalni podsetnik da pozovem kuma… Idemo dalje, da vidimo šta još ima. SMS poruka od žene!

Uh, to je već opasno kad je običan SMS a ne Viber. To znači da želi da bude sigurna da ću videti poruku. Da se ne vadim posle na loš 4G signal ili tunel ili neki drugi izgovor za ignorisanje viber poruke.

Spisak za kupovinu…uh, dobro je, pomislio sam da je nešto zajebanije.

Standardni popodnevni haiku: hleb, jogurt, mleko, neko voće, suhomesnato, sapun i ulošci.  Eh, gde su nestala ona vremena kad su te poruke bile pune raznih egzotičnih začina, prideva i glagola. Udarile mere štednje i na emocije, šta ćeš.

Uglavnom, vraćam se kući sve sa onim kesama iz Maksija (dok su još bile besplatne) i zatičem ženu i sina na kauču, svako sa svojim e-drugarom.

Žena na telefonu, sin na tabletu, lica im menjaju boju u skladu sa bojama koje flešuju sa ekrana. Čas plavo, čas belo, čas zeleno, kao da rade u Keeplight-u. Srećom pa ne moram da plaćam novogodišnje osvetljenje kao gradske vlasti.

Ma nisu me ni primetili kad sam ušao, samo neko bledo ,,ćao’’ bez podizanja pogleda. Ovim lopovima posao danas olakšan –  može da ti pohara kuću a da tvoji ukućani sve vreme misle da ti tražiš čarape po kući.

Ali šta da im kažem kad sam i ja takav, zombiran. Neka baci minus u komentaru onaj koji nikad nije zgrešio.

I taman kad sam se spremao da se dostojanstveno povučem u kupatilo, jedno kratko cak i nestade struja! Au prijatelju, pa šta to bi? Nisam znao da i ovaj mali zna tako sočno da psuje. Smak sveta, šta sad?

nestanak struje

Ekrani još uvek svetle u mraku pa nije frka, nećemo se pokršiti. Sveće više niko i ne drži, šta će ti kad imaš lajt šou u kući, barem sat vremena dok drže baterije.

Ali šta ćemo bez neta bog te mazo! Ima li života nakon smrti…rutera?!

I dalje traju psovke i naricanja, a onda kada je spoljašnji neprijatelj propisno ispljuvan, ostajemo sami. Počinju međusobne optužbe i svađe.

Odjednom svako svakoga primećuje, što je dobro. Nema veze što pršti na sve strane, vičem dakle postojim.

I tako, naredna dva sata smo proveli u nekoj neobaveznoj priči koja je postepeno zamenila gunđanje. I saznali smo dosta stvari jedni o drugima, otvorio se neki novi svet. Kao da sam svoje najmilije ponovo upoznavao.

Kad je struja došla, sve se vratilo na staro, ja sam naravno bio izložen pritisku da što pre aktiviram ruter, u međuvremenu je TV već bio uključen, i tako…sve je bilo kao i nekada.

Ali tog dana smo doneli neke bitne odluke. O kakvim odlukama je reč i kako su one uticale na naš život, više u narednim tekstovima…