Treći svetski (informacioni) rat

Zašto je Putin izgubio rat i pre nego što ga je pokrenuo

Nemoguće je ignorisati ovako važnu temu. Koliko god želeo da se klonim politike, moram da se osvrnem na aktuelna dešavanja, iz internetičke pespektive.

Kaniš li pobijediti, ne smiješ izgubiti. I tu nema neke filozofije, zaista je tako. U današnje vreme, ne postoje spontani događaji, sve mora biti unapred isplanirano i pripremljeno. Čini mi se da ruski predsednik nije bio baš dobar đak i ofrlje je odradio domaći zadatak. Jedno je kad upadneš vojskom u neku tamo Čečeniju ili Jermeniju, postaviš svoje trupe, neku vojnu bazicu, geografski daleko od američkih interesa i mirna Bačka. Ali, kada izvršiš invaziju na najveću evropsku zemlju u kojoj se prepliću ekonomski, vojni i politički interesi velikih vojnih blokova, onda moraš godinama ranije dobro da pripremiš teren. Da stekneš kontrolu nad medijima, plasiraš propagandu i formiraš javno mnjenje za ono što sledi. Čini mi se da on to nije uspeo ni na domaćem terenu, a kamoli na međunarodnom.

Današnji ratovi se vode na informacionom polju, konvencionalni sukobi su obično ograničeni i služe samo kao poligon za testiranje najnovijeg naoružanja ili kao sajam vojne industrije. Čini mi se da Putin to nije dobro razumeo i upravo na tom informacionom polju je najviše podbacio. Možda je mislio da može da parira Amerikancima, osokoljen uspesima svojih cyber jedinica koje su uspešno dovele Trampa na vlast 2014. To je možda bila samo pokazna vežba, šta je sve moguće uraditi uz malo hakovanja i jeftinih trikova digitalnog marketinga. A možda je i iskreno verovao da je došlo vreme za promenu svetskog poretka (neoliberalnom kapitalizma) i da ceo slobodarski svet jedva čeka da se Amerika skine sa trona koji je nezasluženo uzurpirala. Povlačenje američke vojske iz Avganistana je delovalo kao simboličan čin erozije vojne moći globalnih kauboja. Da, ali…

Danas se više ne može govoriti o nekoj blokovskoj podeli po ideološkoj liniji. Ideologija današnje Rusije i ekonomska filozofija su vrlo blizu nekom leissez-faire principu, te u tom smislu ne nude ništa novo. Naprotiv, centralizovana vlada i autokratski režim zasnivaju svoju moć isključivo na ogromnim prirodnim i energetskim resursima, glomaznom državnon aparatu i privatizovanim državnim preduzećima kojima upravljaju oligarsi bliski vlastima. Dakle, na istoku ništa novo…

Ono što jeste novo u odnosu na pređašnje globalne sukobe, jeste to da je svet postao globalno selo, konzumenata željnih novih sadržaja, usluga i proizvoda. Rusi, posebno oni mlađi, se u tom smislu ni po čemu ne razlikuju od svojih vršnjaka na Zapadu. Milenijalci, a posebno zedovci, odgajani su na istim vrednostima, to su digitalni nativci koji znaju i za Fejsbuk i Instagram i TikTok i Youtube. Teško je njih izbaciti iz te zone komfora i ubediti ih da svoje udobne gejmerske stolice i iPhone da zamene puškama i rovovima za odbranu časti i dostojanstva otadžbine. To nije njihov rat i nikada neće biti. Do nedavno su imali prećutni dogovor sa Putinom…ti radi svoj posao i ne diraj nas, a mi ćemo se praviti da ne znamo šta se dešava van granica Rusije. A onda je naređena mobilizacija i sve se promenilo. Barut je zamirisao i u Moskvi, i u Sankt Petersburgu i u Irkutsku i Volgogradu. Čini se da će teret političke odgovornosti vrlo brzo doći na naplatu.

Što se tiče samih ratnih dejstava, izveštaj sa terena je dijametralno suprotan, zavisi da li slušate ruske ili zapadnjačke medije. Informacioni rat je u punom jeku, pri čemu main stream mediji na Zapadu naravno favorizuju ukrajinsku vojsku i potpuno su joj naklonjeni. Ne znam kako to deluje na moram ruske vojske, ali siguran sam da čitaju vesti i da nisu imuni na njih. To su ti hibridni ratovi, gde je psihološko ratovanje dovedeno do savršenstva zahvaljujući savremenim tehnologijama. Teško je sprečiti protok informacija. Rusi vide da se ceo svet okrenuo protiv njih i sigurno im nije drago zbog toga. Gotova s vremena kada su se propagandni leci bacali iz aviona i na taj način se rušio borbeni moral neprijatelja.

Osim toga, sateliti, dronovi, kontraobaveštajni podaci su na strani zapadnih saveznika i to ima možda i presudnu ulogu na terenu. I sami ruski komandantni se žale da nije lako voditi kampanju protiv celog NATO-a i njihove izviđačko-obaveštajne mreže. Elon Musk je još početkom rata stavio svoje Skylink satelite besplatno na raspolaganje ljudima u Ukrajini. Pri tom je to jedna privatna kompanija, zamislite šta su u stanju da urade obaveštajne službe SAD, Velike Britanije, Francuske sa svojom naprednom opremom.

Paradoksalno je i to što je osnovni motiv rata bio da se NATO pakt odvrati od granica Rusije, a postiglo se upravo suprotno. Tradicionalno neutralne skandinavske zemlje su na ulaznim vratima u NATO – Finska i Švedska. A Ukrajina je puna američkog oružja koje nesmetano ulazi.

Rusima ostaje da igraju na kartu strpljenja i da se nadaju će vreme odigrati svoju ulogu, kao i njihovi tradicionalno najveći saveznici (zima i hladnoća). Ali ovo više nije ni 1812, ni 1941, i ratovi se više ne dobijaju (isključivo) na bojnom polju. Osim…ali o tome ne želim ni da razmišljam.

U opštoj ratnohuškačkoj atmosferi podgrevaju se strasti širom planete. U fokusu je, naravno, Ukrajina, ali postoje i neki drugi tinjajući sukobi koji se sada dobili na aktuelnosti. Jedan od ozbiljnijih je onaj između Kine i Tajvana. Amerika je u zao čas počela i tamo da doliva ulje na vatru. Poseta jedne kongremenke Tajvanu bio je uvod u demonstraciju kineske vojne moći i Tajvan je u nekoj vrsti pomorske blokade. Ovo je jako bitna vest iz više razloga. Prvo, mislim da se Putin u početku najviše obradovao zbog ovog incidenta jer je smatrao da je na taj način Amerika odradila posao u korist Rusije i jednim potezom joj gurnula moćnog saveznika u zagrljaj. Ali, strašno se razočarao kad je saznao da nije tako. Si Đipingu ne pada na pamet da se upušta u globalni sukob. Međutim, jako mu je stalo da zadrži i kontroliše Tajvan. Kina vodi malo drugačiju vrstu ratovanja – u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija. Njihova dostignuća u oblasti AI i robotike su postala bez premca i Amerikanci to dobro znaju. Tajvan je tu jako bitna karika, kao zemlja koja jedan od najvećih proizvođača poluprovodnika, čipova i računarske opreme. Kina to nije spremna da prepusti jer su im potrebne sirovine za nastavak vrtoglavog rasta i razvoja veštačke inteligencije. I u Ukrajini se videla prednost savremene tehnologije u ratovanju, a nije se koristila ona najmodernija. Zamislite šta Kina ima u svojim laboratorijama. AI dronove, robote vojnike, autonomna borbena vozila, ko zna kakav arsenal imaju na lageru.

Zato i ne začuđuje što je kinesko rukovodstvo suzdržano i ne pruža podršku Rusiji kakvu je Putin očekivao. Njihovo vreme tek dolazi i oni su toga svesni. A kada se dvoje svađaju, uvek postoji neko treći koji dobija.

Budućnost ovako predstavljena deluje prilično sumorna. Ali tračak nade ostavljaju neki ljudi koji intelektualne kapacitete koriste za neke bolje ciljeve. Za kraj, moram da navedem jedan lep primer koji vraća nadu u neku bolju budućnost. Međunarodni tim kosmonauta, koji čine 2 američka, 1 japanski i 1 ruski državljanin, poleteli su u četvrtak 6. oktobra, sa Floride, ka Međunarodnoj svermirskoj stanici, raketom SpaceX, kompanije Ilona Maska. Ono što je zanimljivo je da jedna članica posade pripada indijanskom plemenu Wailaki iz Round Valley. Možda ovi ljudi doprinesu da se ohlade užarene glave i sve sagleda iz drugačije perspektive.