Deca i internet – generacije koje odrastaju pred ekranima

Zašto su deca i internet danas neodvojive stvari, a predstavljaju pravu noćnu moru za svakog roditelja?

Svako vreme ima svoj bauk za decu. U moje vreme su to bili ulica, loše društvo, alkohol, droga, kocka, sekte, seksualno prenosive bolesti, itd. Danas ih je sve zamenila tehnologija.

Jedna od najčešćih roditeljskih žalopojki koju možete da čujete je da im deca previše vremena provode pred ekranima. I listom se svi osećaju nemoćno pred tom pošasti koja se nadvila nad njihovim čeljadima.

,,Ne mogu da ga odvojim od ekrana.

Ne izlazi napolje.

Ne kreće se.

Ne bavi se sportom.

Ostaje budan do kasno u noć.

Ne druži se dovoljno sa decom uživo.

Bezvoljan je i apatičan. itd. „

Da li je to tehnologija uspela da istisne čak i stare dobre poroke ili se samo promenila forma u kojima se u njima uživa? Šta se suštinski promenilo i ko je kriv za to? Da li svu krivicu možemo svaliti na decu? Kakva je naša lična i uloga šireg društva u tome i može li se nešto uraditi da se toj lošoj praksi stane na put?

Tektonske promene koje utiču i na mozak

Za generacije rođene posle 2000. godine, tehnologija predstavlja sastavni deo života, nešto uz šta se rađaju, odrastaju, formiraju navike, prijateljstva i obrasce ponašanja.

Ona je na neki način postala deo njihovog genetskog koda i neretko se dešava da se deca već sa 10 godina bolje snalaze sa uređajima od svojih roditelja. Nauka i informacione tehnologije su omogućili tektonske promene čijih implikacija još uvek u punoj meri nismo ni svesni, niti možemo da predvidimo njihov dalji tok.

U takvom ambijentu, kriviti decu za korišćenje uređaja i konzumiranje sadržaja je isto kao kad biste vozače prvih automobila ubeđivali da je bolje i bezbednije sesti u kočiju.

Neke promene neminovno menjaju kurs istorije i mi smo svedoci jedne epohe u kojoj se dešavaju intenzivne promene nezabeleženom brzinom.

Činjenica je, takođe, da svaka promena dosta utiče na promenu načina razmišljanja, rezonovanja, ponašanja. Menjaju se sinapse u mozgu i naš neurokorteks oslobađa resurse za obavljanje drugih vrsta poslova.

Kako tvrdi autor Nicholas Carr u knjizi The Shallows (What the Internet is Doing to Our Brains) – svaka promena utiče na reorganizaciju naših neurona i dodeljivanje novih funkcija i poslova.

Tako se i mozak današnje dece suštinski razlikuje od mozga njihovih roditelja, da ne spominjem bake i deke i pretke. Deca usvajaju modele ponašanja koje vide u svojoj kući, u društvu, široj zajednici. Jednostavno konzumiraju ono što im se servira.

AR glasses

Nisu krivi što su rođeni kao digitalni nativci, uz ekrane umesto uz knjige i razbrajalice. Dakle, oni su verovatno poslednji koje treba da krivimo, što ih naravno ne oslobađa odgovornosti i potrebe da nauče više o svetu koji ih okružuje.  

Čija je krivica i ko sme da baci prvi kamen

Krivica i nabijanje griže savesti su osećaji su potpuno neproduktivni mehanizmi kojih se moramo osloboditi pre nego što započnemo proces promene, i sebe i dece.

Deci se mora ponuditi smislena offline alternativa koja će ih barem na neko vreme odvojiti od uređaja i roditelji treba zajednički da učestvuju u tim aktivnostima sa decom.

Boravak u prirodi, društvene igre, druženje sa prijateljima, sport i umetnost, meditacija, ples, zanat, hobiji, sve stvari iz prosvetiteljskog dijapazona jačanja ljudskog duha dolaze u obzir.

Problem je ozbiljan i mora mu se ozbiljno i iskreno pristupiti. Mora se shvatiti da ne postoje brza rešenja.

Kao prvo, treba biti svestan da najveći broj navika deca pokupe u sopstvenoj kući, od svojih roditelja.

Današnji roditelji nisu imuni na tehnologiju, koriste je i sami i to obilato – TV, mobilni telefoni, računari. Jedino što su malo neiskreni i svom korišćenju uređaja dodaju pozitivan predznak, uz ton sakralne nadmenosti.

,,Ja to radim zbog posla, nešto ozbiljno čitam, proučavam, to je nešto što moram, ne razumeš ti to, to je za odrasle…“

U najvećem broju slučaja je to samo maska i izgovor. Gledaju se utakmice, konzumira plitak sadržaj na TV-u i Internetu, surfuje po info portalima i društvenim mrežama, bindžuju se serije, dangubi se samo tako, ali su to odrasli koji imaju privilegiju da to opravdaju ili racionalizuju.

Postoje i oni koji su sebe ubedili da tehnologiju koriste suvislo i produktivno, konzumiraju isključivo naučne i kulturne sadržaje i uče pametne stvari.

Sve je to u redu, ali to i dalje predstavlja običnu konzumaciju uz kratkoročnu korist. Informacije su površne i plitke, nedovoljno razrađene, brzo se gutaju, a još brže zaboravljaju i troše puno vremena i odvajaju nas od društvenog života. A daju nam samo privid nekog znanja i svrsishodnosti.

Odete da pogledate jednu stvar namenski, a sat vremena kasnije shvatite da gledate neke besmislene a zabavne sadržaje, jer je bilo suviše teško odupreti se iskušenju da se ne klikne ,,dalje’’.

S druge strane, deci se zabranjuje korišćenje uređaja i neprestano preti, nabija griža savesti, drže se pridike, ukazuje ne štetne posledice. Priznaćete da je to više nego licemerno, dokazano je da deca uče na osnovu postupaka, a ne reči.

grdnja

Ne mogu se provoditi večeri uz rijaliti programe, a vikendi uz Premijer ligu, a onda kukati i lelekati kako deca ne izlaze iz kuće i kako je ,,u moje vreme sve bilo drugačije’’.

Gospodo roditelji, knjige u ruke, obuću na noge pa napolje sa porodicom u šetnju, u prirodu, tek onda možete držati predavanja i zahtevati od dece da se promene. Lični primer je jedini način da se u formativnim godinama deci usade prave vrednosti.

Bitka protiv tehnologije je unapred izgubljena stvar, pomirite se s tim. Bolje je naći neki način da se efektivno i kvalitetno iskoristi, kao i svaki drugi alat.

Najviše što možete je da ih naučite da je to alat, a ne svrha sama po sebi. I da se ne pretvore u puke konzumente sadržaja koje im drugi plasiraju, već i da sami kreiraju.

Odnos između konzumiranja i kreiranja sadržaja, odnosno između online i offline aktivnosti, trebalo bi da bude barem 1:2 da bi moglo da se govori o nekom produktivnom i smislenom životu.

Dakle, može sat vremena igrica i Instagrama, ali nakon toga sledi dva sata vremena unplugged igre sa drugarima, crtanja, pisanja, čitanja, sviranja, sporta, bilo čega kreativnog i društveno korisnog.

I što više provoditi vreme u realnim društvenim situacijama. Ljudi se danas sve više druže preko ekrana, direktni ljudski kontakti su im postali potpuno nezanimljivi i suvišni.

Treba iskoračiti iz virtuelnog i uroniti u realno okruženje da bi mozak mogao da se vrati na svoja fabrička podešavanja. Isto važi i za roditelje, ne zaboravite!

Novi opijati, potpuno legalni

Da stvar bude gora, deca su danas, više nego ikad, izložena jakom društvenom pritisku, potrebi da se uklope i socijalizuju.

To je pojačano korišćenjem društvenih mreža i raznih aplikacija za komunikaciju (Facebook, Youtube, Viber, Snapchat, Whatsupp, Tik Tok…).

facebook zavisnik

Ono što je ranije bilo odobravanje od strane okoline ili grupe, danas su zamenili lajkovi, komentari, sabskrajberi, šerovi, klikovi. Izazovi su ogromni, i mladima zaista nije lako da se uklope.

Nije čudo što su deca koja često koriste social networks 70% više podložni depresiji i malodušnosti. Zato što svoj identitet i aktuelizaciju grade na digitalnim platformama.

Potreba za prihvatanjem je toliko jaka da se neuspesi ne praštaju i ostaju trajno zabeleženi pa su učestali primeri i psihičkog zlostavljanja.

Tehnološki giganti kao da dodatno otežavaju stvari. U bespoštednoj borbi za profitom i tržišnom dominacijom, ne biraju sredstva da korisnike što duže prikuju za ekran, nudeći im sekvencijalne sadržaje koji se nadovezuju jedni na druge.

Nakon jednog klipa drugi se već učitava i morate brzo da reagujete ako želite da ga prekinete pre nego što krene automatski. Za decu su ti sadržaji posebno primamljivi, a umeju često da odlutaju od glavne teme i da se u jednom trenutku uplašite kad vidite šta gledaju, ne svojom krivicom.

Zloupotreba ljudskih bioloških ograničenja

Istraživanja su pokazala da se tokom konzumiranja elektronskih sadržaja luči dopamin, hormon koji proizvodi osećaj nagrade. Igranje igrica, provođenje vremena na društvenim mrežama, čitanje vesti, sve to utiče na privremeno podizanje nivoa dopamina.

Ali taj nivo brzo opada i može se povratiti jedino ponovnim radnjama. Adiktivna komponenta možda nije toliko jaka, ali psiholozi i neurolozi kažu da je zavisnost od interneta i online sadržaja jedna od najteže izlečivih bolesti zavisnosti današnjice.

Leka nema zato što je danas praktično nemoguće potpuno se izolovati od tehnike i uređaja. Potrebni su vam kod kuće, potrebni su vam na poslu, prilikom putovanja, odmora, život je postao nezamisliv bez njih. Oštri rezovi i skidanje na suvo su praktično nemogući.

S druge strane, velike korporacije koje se bave kreiranjem digitalnih sadržaja u svojim redovima imaju timove vrhunskim stručnjaka, ne samo informatičara, već i psihologa, neurologa, pedagoga, defektologa, biologa…

Dakle, protiv sebe imate jako nezgodnog protivnika kojem verovatno niste ni dorasli. Čak i same mašine i algoritmi nas poznaju bolje nego što poznajemo sami sebe.

Ne govorim to da bih širio defetizam, već da objasnim koliko je teško pojedincu u današnje vreme, bio on roditelji ili dete, da se zaštiti od manipulacije i uticaja.

Na meti su naši primalni nagoni i mehanizmi koji su evoluitivne tvorevine karakteristične za sav živi svet. To što smo inteligentni majmuni, ne znači da smo ostali potpuno imuni na prirodne mehanizme.

Dokazano je da prilikom donošenja važnih odluka učestvuju centri u mozgu koji su zaduženi za instinktivne radnje i za emocije (amigdala).

Takođe, ljude odlikuje velika znatiželja i žeđ za novinama u nepredvidivim vremenskim sekvencama. Ima li boljeg izvora od interneta gde se ta žeđ može utoliti? Zapravo se nikada i ne može utoliti.

Tehnološke kompanije imaju najveću odgovornost

Baš iz tog razloga bi ljudi koji nam plasiraju sadržaje koje gutamo trebalo da imaju određenu odgovornost prema dobrobiti celog čovečanstva, jer je u pitanju budućnost celog ljudskog roda. Sada je vreme da se nešto uradi da bi naredne generacije mogle da nam budu zahvalne.

Nije poenta ići u krajnost i potpunosti se odreći tehnike. Samo je treba racionalno i etički koristiti i zadržati kontrolu nad njom, da je ne bi ona  stekla nad nama.

Umesto toga, velike tehnološke korporacije se utrkuju za profitom i u toj trci ne biraju sredstva koja koriste. Koristi se čitav arsenal marketinških i psiholoških tehnika za manipulaciju i ubeđivanje.

Glavni resurs oko kojeg se vodi borba je naša attention. Čini mi se da trenutno najveću odgovornost imaju tehnološki giganti koji diktiraju način na koji se plasira sadržaj.

društvene mreže

Njihova uloga je ogromna i morali bi da imaju etičke odbore koji bi kontrolisali i donošenje nekih poslovnih odluka. Ne može se sve podvesti pod biznis kada direktno utiče na razvoj i edukaciju novih naraštaja.

Kao kada biste pustili zavod za izdavanje udžbenika da štampa knjige po sopstvenom nahođenju i kriterijumima.

Problem je što su ti tehnološki giganti danas postali nadnacionalne institucije, čija moć prevazilazi i države i jako ih je teško kontrolisati. Posebno kada se uzme u obzir njihov finansijski kapacitet i kontrola nad podacima koje poseduju.

Dozvolili su im da izrastu u čudovišta koja je sad skoro nemoguće zauzdati jer im se pipci protežu na sve strane. Stvari su zapravo već otišle toliko daleko da ljudi više nemaju ni kapacitet da kontrolišu veštačku inteligenciju koju su stvorili.

Zbog čovekovih bioloških i fizioloških ograničenja, jedina stvar koja je u stanju da kontroliše mašine jesu same mašine. Pitanje je samo da li ćemo dopustiti da nam kontrolišu i vaspitavaju i decu.