Koliko košta tvoja pažnja?

Jedna od najvažnijih industrijskih grana današnjice je ekonomija pažnje. Kako je čovek za relativno kratko vreme uspeo da pređe tako dalek put, od naturalne, robno-novčane razmene, do virtuelnih transakcija nečim tako apstraktnim i nepostojanim kao što je ljudska pažnja?

Neki pisci su čak predviđali da će ,,transakcije pažnje” zameniti finansijske transakcije kao fokus privrednog sistema.

I zaista kad pogledate, svi se bore za našu pažnju, baš zato što je tako nestalna i sve kraćeg daha.

Nekada nam je to brzo menjanje fokusa i usmeravanje pažnje na neposredne opasnosti pomagalo da preživimo u prirodi.

Oni koji su ostali zagledani u sočnu jabuku i bistru vodu u potoku, ne primetivši sabljuzubog tigra koji vreba u blizini, ne mogu se smatrati našim precima.

Munjevito premeštanje fokusa i utvrđivanje prioriteta je postalo od suštinske važnosti za preživljavanje i to je nešto što je zapisano u našoj DNK. Primalni nagoni, instinkti, opstanak najspremnijih.

Taj bag u sistemu je do danas temeljno proučen, seciran, psihološki definisan i naširoko se njime manipuliše kako bi se prigrabila ljudska pažnja. Zato se naša pažnja pretvorila u vrstu robe kojom se trguje.

Ekonomija pažnje je isto tako postala i ekonomija razonode, koja cveta u kapitalizmu, gde se slobodno vreme popunjava trivijalnim sadržajima a ljudi pretvaraju u konzumente jeftinog sadržaja, lišeni kritičkog suda.

Šta je ekonomija pažnje?

Herbert A. Simon je najverovatnije prva osoba koja je artikulisala koncept ekonomije pažnje:

,,U svetu koji obiluje informacijama, bogatstvo informacija podrazumeva oskudicu nečega drugog: oskudicu onoga što informacije konzumiraju. A što informacije konzumiraju je prilično očigledno: one konzumiraju pažnju svojih primalaca. Zbog toga bogatstvo informacija stvara nemaštinu pažnje i potrebu da se pažnja efikasno rasporedi na obilje izvora informacija koje bi je mogli progutati. (Simon 1971, str. 40–41)“ (izvor: Wikipedia)

Tristan Harris kaže da je osnovni problem čovečanstva taj što imamo paleolitske emocije, srednjevekovne institucije i nebesku tehnologiju.

,,Najprostije rečeno, tehnologija je prevazišla naš intelekt, čime umanjuje našu sposobnost rasuđivanja kada su u pitanju gorući izazovi današnjeg sveta.

Poslovni model oglašavanja koji je izgrađen na eksploataciji ovog nesklada doveo je do nastanka ekonomije pažnje. Zauzvrat, dobijamo ,,besplatnu’’ degradaciju ljudskog roda.

To nas čini suštinski ugroženim. Sa dve milijarde ljudi koji su zarobljeni u ovom okruženju, ekonomija pažnje nas je pretvorila u civilizaciju koja je neprilagođena za sopstveni opstanak.“

Dok konzumiramo neki sadržaj na internetu, mi nismo samo konzumenti, mi smo takođe i roba. Drugim rečima, naša pažnja predstavlja predmet dalje trgovine.

Ostavljamo za sobom digitalne tragove, podatke o našem ponašanju, interesovanjima, željama, potrošačkim navikama. Tim informacijama raspolažu velike tehnološke kompanije koje ih dalje prodaju oglašivačima, marketarima, prodavcima.

Jedini je problem što u toj ekonomiji pažnje, primarni dobavljač (u ovom slučaju konzument sadržaja), ostaje bez ikakve naknade. Ne samo što ostaje kratkih rukava, nego biva hipnotisan sličnim sadržajima koji mu dodatno oduzimaju pažnju, intelektualne kapacitete, vreme koje bi mogao bolje da iskoristi.

Čist oportunitetni trošak i gubitak profita koji nam niko ne nadoknađuje. Ubeđeni smo da nešto dobijamo besplatno, a zapravo smo donatori bez pristanka (istini za volju, sad nam iskaču oni GPRD prozorčići koji nas upozoravaju).

Ni kod babe nema za džabe

Yuval Noah Harari kaže da je ,,ideja o besplatnim informacijama izuzetno opasna kada je u pitanju informativna delatnost.

Ako je na raspolaganju toliko besplatnih informacija, kako onda privući pažnju ljudi? Ona postaje roba u pravom smislu reči.

Trenutni model podstiče privlačenje pažnje, koja se zatim prodaje marketarima i političarima i tako dalje – kako bi se stvorile što senzacionalističkije priče, bez obzira na istinitost ili relevantnost istih.

Ne postoji kazna za kreiranje senzacionalističke priče ako se ispostavi da je neistinita. Spremni smo da platimo za kvalitetnu hranu i odeću i automobile, a zašto ne za kvalitetne informacije?“

Photo by Connor Danylenko from Pexels

Sve je čovek tačno rekao, ali kako odvojiti žito od kukolja? I šta su danas kvalitetne informacije, ko to može da kaže.

Ne treba nam bolji primer od ove aktuelne korona pandemije i infodemije. Kako da dobijemo relevantne i kvalitetne informacije u ovom obilju lažnih vesti, senzacionalizma, oprečnih mišljenja čak i u stručnim krugovima.

Mi živimo u doba post-istine gde više ne postoje referentni izvori informacija, institucije, autoriteti. Ljudski rod je u informacionom smislu u pubertetu, kada se ruše idoli i autoriteti.

I to je ok, ali u šta onda verovati? I gde usmeriti pažnju a da budemo sigurni da ne grešimo?

To za posledicu ima armiju isfrustriranih ljudi koja je obezglavljena i luta kroz informaciona bespuća pokušavajući negde da se usidri. Ipak je svakome od nas potrebno da u nešto veruje.

Kao takvi postajemo lak plen onih koji znaju da nam pogode slabu tačku i da nas zarobe u svoje mehure i eho komore o kojima je već bilo reči u tekstu o društvenim mrežama. Inženjeri pažnje se trude da stvore proizvode koji izazivaju što veću zavisnost.

Natasha Dow Schüll, autor knjige Zavisnost koju stvara dizajn, u članku objavljenom u Gardijanu kaže da  nije samo Facebook taj koji informacije na mreži pretvara u robu; to je slučaj sa skoro svakim sajtom koji posetite, bio on Instagram, Amazon ili Google.

Takođe, javnost nije samo proizvod, mi smo i konzumenti. Učestvujemo u mudro orkestriranoj, kapitalističkoj simfoniji, koja je zapakovana u blagoglagoljivu retoriku nečega što se naziva ,,ekonomija pažnje”.

Facebook, Twitter i ostale kompanije koriste metode slične kockarskoj industriji kako bi zadržali korisnike na svojim sajtovima. U online ekonomiji, prihod je proizvod stalne pažnje korisnika — koja se meri brojem klikova i vremenom provedenim na određenom sadržaju.

Kompanije moraju da vode računa o pregorevanju i faktoru prezasićenosti. Može biti previše svega. Čak i dobrih stvari.

Kako do nečije pažnje u informaciono doba

U uslovima pomenute prezasićenosti informacijama, sve je teže doći do nečije pažnje. Ipak, postoji jedan ključan faktor za osvajanje iste. Poverenje.

Današnji potrošači su vrlo izbirljivi i već su i prilično digitalno pismeni, tako da klasičan marketing – bilboardi, TV reklame, neželjeni mailovi, SMS i Viber poruke, specijalne ponude i popusti vrlo slabo rade, čak i kada su dobro targetirani i retargetirani.  

Upravo zbog nedostatka tog ključnog faktora – poverenja. Jeftina i kratkoročna rešenja ne piju vodu jer se poverenje penje stepenicama, a spušta liftom, kako neko mudro reče.

Zato se sve više teži permisivnom marketingu, gde se poverenje korisnika stiče postupno, kao i u životu. Korisnici očekuju koristan i vredan sadržaj, po mogućstvu besplatan, barem u početku.

Morate da ih zainteresujete i da se pokažete kao autentičan autoritet da biste zadobili njihovu pažnju, pa tek onda možete da im nudite svoju robu ili usluge.

To je vrlo zahtevan posao za one koji žele da se bave digitalnim marketingom, koji zahteva dosta uloženog rada i truda i nuđenje personalizovanih sadržaja koji će vam doneti lojalne korisnike sa dugoročnom vrednošću.

To je posebno bitno za manje poslovne poduhvate, preduzetnike, mala i srednja preduzeća. Oni koji nemaju izgrađen brend i koji nisu u okviru velikih franšiza i multinacionalki.

Nepismenost pažnje

Za sam kraj sam ostavio sjajnog Lazara Džamića, koji govori o šest novih pismenosti koje su neophodne u današnjem svetu, pa o ekonomiji pažnje kaže sledeće:

,,Pažnja je kapital. Nekada je bilo ‘molim vas, udelite’; sada je ‘molim vas, podelite’. Profesionalni emocionalni vampiri su pronašli stotine metoda da nam okinu impuls, i time pažnju, u njihovu korist, ostavljajući nas da tumaramo po našim dnevnim životima u magli i vrtoglavici, nesposobni za samorefleksiju, empatiju i kvalitetne odluke.”

Tehnologija nema sopstveni pogon. Ona sama ne želi ništa. U pitanju je samo tržište koje sebe izražava kroz tehnologiju – operativni sistem iza svih naših različitih kompjuterskih interfejsa i platformi koji često ni sami programeri ne prepoznaju. Taj operativni sistem se zove kapitalizam i on diktira taj antiljudski krajnji cilj u našem društvu bar u istoj meri u kojoj i bilo koja tehnologija.’

Nepismenost pažnje je jedna od najvećih barijera za naše obrazovanje i funkcionisanje u budućnosti, gde će se zahtevati mnogo veća oslanjanja na samostalno učenje i usavršavanje. Trivijalizacija naših života (i naše pažnje), kao što je to opet primetio prof. Nil Postmen citirajući Hakslija, je naš primarni problem. Nepismenost pažnje je u stvari ‘gojaznost pažnje’, kljukanje distrakcijama do nivoa zavisnosti koja nas sprečava da se fokusiramo na druge, važnije stvari.