Ekološka svest da padneš u nesvest

Može li se kupiti oproštajnica grehova prema prirodi

Šta znamo o ekologiji i koliko nam je ona bitna?

Postoji li iskrena zabrinutosti za prirodu?

Može li pojedinac da promeni stvari?

Koliko nam je još tačno ostalo vremena i preti li nam crni scenario?

Razmišljam ovih dana o tome šta tačno znam o ekologiji i šta su me naučili o očuvanju životne sredine. Kroz celokupno vaspitanje i obrazovni sistem su nas manje više naučili da nije lepo da bacamo đubre van kante. Retko ko je stigao do one lekcije koja govori o tome šta raditi kad u okolini nema kante…

Ili kad ste na auto-putu, jurite preko 100 km/h, a glupo je da bacate ogrizak od jabuke dole na patosnice. Ili kad ste blizu neke reke koja teče i sama te zove da baciš nešto u nju i gledaš kako odnosi đubre.

Da ne budem previše ciničan, ali poenta je da mi sve i da želimo, teško možemo da shvatimo posledice čovekovog delovanja po životnu sredinu. 

U ukupnoj istoriji Zemlje, dugoj 4,6 milijardi godina, nikada nijedna vrsta nije imala uticaj na planetu kakav imaju ljudi.

evolucija
čovekov uticaj na Zemlju

Koliki je taj uticaj i koliko smo značajna karika, govori i podatak da je od 1900. godine, od prve industrijske revolucije, nestalo više 500  životinjskih vrsta sa lica zemlje usled kontinuirane degradacije i uništavanja prirodnih staništa od strane ljudskog faktora.

U uobičajenim okolnostima, prirodna stopa izumiranja je 9 vrsta na 100 godina. I to samo životinjskih, biljne vrste nisu ni uzete u razmatranje.

 O zagađenju kompletnog eko-sistema je izlišno trošiti reči. Emisija štetnih gasova, efekat staklene bašte, globalno zagrevanje, nestajanje polarnih kapa, glečera, podizanja nivoa mora i okeana, praktično nema kraja nabrajanju.

Zaista smo ostavili neizbrisiv trag. Zato se epoha u kojoj trenutno živimo u naučnim krugovima naziva antropocen, zbog nemerljivog uticaja jedne jedine vrste na ostatak planete!

Samim tim što smo se opredelili da živimo u savremenoj civilizaciji, a nije da nas je neko mnogo i pitao, pristali smo da na sebe preuzmemo jednu od najgorih uloga – najvećeg i najpodmuklijeg predatora i devastatora živog sveta.

Reklo bi se slikovito da sečemo granu na kojoj sedimo, a da toga često ni sami nismo svesni.

U zavisnosti od stepena uticaja na životnu sredinu, sva živa bića na Zemlji možemo podeliti u dve osnovne kategorije:

1. Ekološki neutralne vrste

2. Ekološki uticajna vrsta

  • Ekološki svesni
  • Ekološki licemeri
  • Ekocidni sadisti

1.  Ekološki neutralne vrste

Ovde spadaju sva živa bića osim ljudi. Praktično 99,9% živog sveta na Zemlji, kompletna flora i fauna.

životinjske vrste
mapa vrsta

Iako se dešava da neke biljne i životinjske vrste postanu invanzivne i poremete eko-sistem i njegov balans, ono što je karakteristično za ovaj ,,neinteligentni’’ svet jeste to da su one deo prirodnih ciklusa i procesa i deo šireg lanca ishrane.

Jedan dabar koji obori drvo, to isto drvo će iskoristiti da pregradi potočić i obezbedi sebi dodatne izvore hrane, a posredno će ta brana omogućiti filtriranje rečnih sedimenata, porast populacije žaba i riba, što će dovući i neke ptice . Pa će te ptice izbacivati koštice i stvarati nove mladice, izrašće novo drveće.

Sve je povezano i nema govora o pogubnom uticaju na prirodu. Više se može govoriti o prirodnoj ravnoteži koja se povremeno poremeti da bi se vrlo brzo našla u nekom novom balansu.

Zato sam ove vrste nazvao ekološki neutralne, jer njihov uticaj na prirodu nije ni pozitivan ni negativan, oni su prosto deo majke prirode i jedne veće celine koja sama sebe reguliše.

Pogledajte ovaj zanimljiv video o kaskadnom uticaju lanca ishrane i o međupovezanosti raznih biljnih i životinjskih vrsta, kada je u nacionalni park Yellowstone uveden čopor vukova koji je iz korena promenio eko-sistem.

2. Ekološki uticajna vrsta

Ova kategorija podrazumeva samo jednu vrstu – čoveka (Homo Sapiens), sa tri podkategorije:

– ekološki svesni

– ekološki licemeri

– ekocidni sadisti

Ekološki svesni

su oni pojedinci koji su svesni svog uticaja na životnu sredinu. Oni žive u skladu sa prirodom, od nje i za nju. I imaju domaćinski odnos prema njoj.

Tu pre svega mislim na retke preostale primerke plemenskih naroda duboko u utrobi amazonskih prašuma i još ponegde u Africi i Severoističnoj Aziji i Australiji.

plemenski narod
pleme Mursi

Ti narodi i plemena se popularno nazivaju primitivnim. Služe se ručno izrađenim oružjem i oruđem i sve prave od prirodnih materijala koristeći se čistom mehaničkom energijom, vodom i vatrom.

Njihov uticaj na prirodno okruženje je vrlo ograničen, najčešće na deo u neposrednom okruženju naseobina u kojima obitavaju.

Socijalna kohezija je jaka, a običaji i rituali često odstupaju od uobičajenih normi ,,civilizovanog sveta’’. Gaje duboko poštovanje prema prirodi od koje žive i gotovo po pravilu su im religije animističkog tipa.

U tom smislu sam ih svrstao u ekološki svesne, budući da su svesni sveta koji ih okružuje i prema njemu se odnose sa velikim poštovanjem.

Ipak, zbog vrha lanca ishrane koji im pripada i izraženih kognitivnih sposobnosti koje su usmerene ka značajnom modifikovanju prirodnog habitata, ne mogu biti neutralni poput životinja i biljaka.

Ovoj grupi bih pridodao i one koji su pobegli u prirodu iz civilizacije i odrekli se svih njenih blagodeti, mada je njihov broj procentualno zanemarljiv.

To su razne hipi komune, naturisti, svi oni koji su odbacili konzumerističku kulturu i otisnuli se u doživotnu avanturu, odlučni da ostatak života provedu sjedinjeni sa prirodom, poštujući njene nepisane zakone. Kao u filmu Captain Fantastic.

Ekološki licemeri

su najbrojnija grupa pa ću njima posvetiti srazmernu pažnju.

Mislim da bih i sebe mogao da svrstam u ovu grupu. Niti se ponosim niti se stidim toga. Mada licemer možda i nije adekvatan naziv za nekoga ko nije ni svestan da je neiskren i dvoličan. Ali više o tome kasnije.

Elem, ovu grupu čine ljudi koji misle da su ekološki svesni, ili bi to voleli da budu, ali su zapravo daleko od toga. Tu naravno postoje i velike razlike, ima onih koji su svesno neiskreni i onih koji iskreno veruju da to što rade doprinosi očuvanju prirode, a zapravo je ukupan efekat poražavajući.

Svi mi koji živimo u civilizaciji, u selima ili gradovima, nebitno, svi smo mi veliki potrošači i zagađivači. Od toga možemo pobeći jedino i isključivo ako se pridružimo prethodnoj grupi, ekološki svesnih.

Sve ostalo je čisto zavaravanje. U meri u kojoj ste to spremni da prihvatite i priznate sebi, to vas čini manjim ili većim licemerom. I ne treba sebe kriviti zbog toga, mnogi od nas nisu ni imali izbora.

Da uzmemo za primer jedan ekstreman slučaj: čovek koji je vegan, član je Green Peace-a, pošumljava goleti, udomljava napuštene životinje, ima solarne panele na svojoj kući, geotermalno grejanje, reciklira, nosi ceger u prodavnicu, izbegava plastiku u svakom obliku, kupuje hranu sa organskih farmi, vozi biciklu i meditira.

Reklo bi se da je takva osoba, sa takvim nivoom ekološke svesti, možda pre zaslužila da pripadne grupi svesnih nego licemera. Ali da li je baš tako?

Koliko je iskorišćeno energije i zagađeno prirode dok su napravljeni solarni paneli? A koliko za mobilni telefon i laptop koji koristi? A tek LED sijalice koje koristi u kući jer manje troše energiju? Da li ima frižider i koliko često ga otvara ispuštajući freon u atmosferu? Da li nosi kožnu obuću ili odeću? Ima li nameštaj od drveta? Koristi li organizovan prevoz?

Sigurno ste se već iznervirali čitajući ova pitanja. Slažem se sa vama, niko ne može da bude toliki čistunac i da eliminiše sve faktore rizika.

Upravo zato sam i sebe svrstao u ovu kategoriju i verovatno se većina vas koja ovo čita pronalazi u njoj.

Drugim rečima, na našim ekološkim terazijama, tas sa štetama je mnogo teži od onog sa koristima, koliko god se mi trudili sebe da ubedimo da je drugačije.

Ima nas previše na zemaljskoj kugli, postoji sistem i civilizacija koja se gradila hiljadama godina i koju mi zatičemo svojim rođenjem. Mi smo od malih nogu predodređeni da postanemo nezajažljivi konzumenti.

Nemoćni smo da to promenimo i da ispravimo stvari. Ali možemo svakako da smanjimo svoj negativni uticaj, da ne bismo skliznuli u poslednju, treću kategoriju.

Ekocidni sadisti

su ljudi koji možda nisu uvek svesni baš svih posledica svojih dela, ali ih odlikuje bezobzirna želja da se pokori, eksploatiše i uništi priroda i život zarad lične koristi, profita ili iz pukih sadističkih pobuda.

zagađivanje prirode
eko sadisti

Ovi potonji su pojedinci koji imaju akumuliranu frustraciju i neretko psihičke poremećaje. Oni su u stanju da bez nekog posebnog razloga uništavaju prirodu ili ubijaju životinje, iz čiste zabave i niskih pobuda.

Ali ovi drugi su već mnogo opasniji i njihovo dejstvo je mnogo šireg opsega. Oni to rade u svilenim rukavicama i deluju civilizovano.

To su predstavnici i eksponenti krupnog kapitala, korporacija, političkih i drugih organizacija koje aktivno rade na promeni eko-sistema kako bi udovoljili potrebama tržišta i što više napunili sopstvene džepove.

Ta pohlepa i nezajažljivost ih uvodi u zonu amorala kada su druga živa bića u pitanju. Za njih nije nikakav problem da se poseku čitavi delovi prašuma, isuše rečna korita, izvode nuklearne probe, ratna dejstva, izlovljava u neograničenim količinima riba i divljač, samo ako će od toga imati lične koristi.

To je najgora sorta ljudi, potpuno otuđena i odvojena od prirode i bez ikakvog osećaja odgovornosti.

Vođeni svojim sebičnim interesima, ne prezaju ni od čega, čak ni od izazivanja prirodnih katastrofa ne bi li se na tome zaradilo, naplatilo osiguranje ili prokrčila šuma nekim namerno izazvanim požarom i na taj način oslobodilo građevinsko zemljište za investitore.

kapitalista
bez skrupula

To su svi oni ljudi zbog kojih osećamo transfer srama i blama, a pred kojima smo najčešće nemoćni zato što raspolažu neograničenim količinama onoga što pokreće današnji svet – novac.  

Dokle god ova treća vrsta vedri i oblači našim životima, nemoguće je napraviti bilo kakav pomak. Svi naši pokušaji će biti osuđeni na propast i vrtećemo se kao hrčak u krug u točku koji pokreću klipovi neoliberalnog kapitalizma.

Dok ih ne nateramo da se promene, što je teško za očekivati, ili dok ih ne svrgnemo sa vlasti.

Pojedinac je nažalost u toj velikoj igri prilično nemoćan. Možemo da smirimo sopstvenu savest i probamo da utičemo na ljude u svom okruženju. I na taj način stvorimo jednu kulturu u kojoj na izborima neće moći da pobedi onaj kojem borba za očuvanje prirode nije prioritet.

U Srbiji se u poslednjih par godina izdvojila jedna hrabra grupa ljudi koja pokušava da odbrani prirodu od bezobzirnih ,,investitora’’ koji pokušavaju male planinske rečice da strpaju u cevi (mini hidro-elektrane).

Njihova borba je teška i bespoštedna, ali su ljudi istrajni i uporni u svojoj borbi da sačuvaju i odbrane ono što smo zadužili od svojih predaka i dužni smo da predamo svojim pokolenjima u nasleđe – čistu i netaknutu prirodu.

Naziv pokreta je Odbranimo reke stare planine, posetite njihovu Fejsbuk grupu i informišite se od najnovijim aktivnostima i borbi protiv stoglave aždaje koja preti da Srbiju pretvori u jednu veliku pustaru.

Na globalnom nivou, opstanak živog sveta, pa i čoveka na ovoj planeti je odavno doveden u pitanje i mi smo već neko vreme na putu bez povratka (tipping point). Ali čovek je jedna invanzivna vrsta, on će se već nekako snaći, makar se pretvorili u robote.

Jedino mi je žao ovih ostalih 99.9% vrsta koje će ni krive ni dužne skončati zajedno sa nama, a neki mnogo pre tog trenutka.

Dodeljena nam je ova divna planeta, kojoj nema ravne u nama poznatom delu univerzuma, a nama je postala pretesna i dosadna i već razmišljamo o kolonizaciji drugih planeta, pustih i negostoljubivih.

Kada sve to sagledamo, postavlja se pitanje, ko je čoveku dao pravo da sebe naziva ,,najinteligentnijom vrstom na Zemlji’’.

Posmatrajući posledice naših dela, neka vanzemaljska inteligencija bi teško mogla da se složi sa takvom konstatacijom. Kao što kaže izreka: Tu gde jedeš, tu ne sereš, to i životinje znaju.