Digitalni ili generacijski jaz – laptop ili lapot?

Odmah da priznam, pripadam generaciji X pa je logično da sam nju u definiciji najviše nakitio i idealizovao.

Zato što zaista mislim da moja generacija ima kapacitet da razume sve pobrojane kohorte koje trenutno koegzistiraju na ovoj planeti. I da možemo da budemo dobra spona između ogromnog generacijskog jaza koji se stvorio.

A danas je za generacijski jaz potrebno mnogo manje nego nekada.

Pogledajte infografik da vidite kojoj generaciji pripadate:

• 

• 

Postoje još dve opšte podele – na digitalne starosedeoce i digitalne došljake:

• Digitalni starosedeoci (eng. digital natives) – ljudi rođeni u visoko-tehnološkom okruženju, preklapaju se sa generacijama Y i Z (Z ili iGen kako ih u svojoj istoimenoj knjizi zove Dr Jean Twenge)

• Digitalni došljaci (eng. digital immigrants) – kontra-intuitivno, stariji ljudi koji su se zatekli u digitalnoj eri, a po svojim obrascima ponašanja pripadaju analognom dobu – nisu rođeni uz računare, slabo ili nestručno ih koriste i generalno imaju poteškoća da uhvate korak sa tehnološkim napretkom

Kao što vidite, između Generacije Y i Z nije stigla da se zapati ni jedna poštena generacija. I 10 godina razlike čini veliku razliku.

Bejbi bumeri i Generacija Z su možda već i različite podvrste homo sapiensa, trebalo bi proveriti i uraditi jednu detaljnu DNK analizu koja bi to potvrdila.

Ipsilonci i Zedovci verovatno smatraju bejbi bumere benignim bagom u sistemu koji bi najbolje bilo apgrejdovati ili prosto ukloniti novim apdejtom koji bi se prigodno zvao e-lapot (za milenijalce, lapot nije tipfeler reči laptop, već postupak kojim su stari i nemoćni ljudi bili ubijani iz milosrđa kako ne bi više predstavljali teret zajednici).

Novim generacijama su bejbi bumeri korisni podjednako kao podloga za miša, ili radio-kasetofon, ili foto-aparat sa filmom.

Jednom rečju, ne smetaju im fizički, osim kad se guraju po prevozu ili u Lidlu, ili ih zovu sa fiksnog, ali smatraju da svet i ne bi mnogo izgubio njihovim nestankom…

S druge strane, bejbi bumeri lamentiraju nad sudbinom novih generacija, sa setom se prisećaju svoje mladosti i detinjstva i neprestano zvocaju svojoj deci kako su vaspitali unuke koji se ne skidaju sa kompjutera.

Kriviš-kičmu, izađi-malo-na-svež-vazduh, sunce-da-te-vidi, baci-taj-telefon-iz-ruke, i ostale floskule.

Često se osećaju izolovano, neshvaćeno, neželjeno, i to ne bez osnova. Većini ne pada na pamet da zavire u taj vrli novi svet i upoznaju se sa blagodetima XXI veka. Prilično su svojeglavi i misle da znaju najbolje, i to često pokušavaju i da dokažu.

Kategorički odbijaju da koriste bankomat – to hoće da ukrade pare, pomalo ih plaše i validatori u busevima – posebno kad pričaju, pametni telefoni su zapravo glupi jer nemaju nijedan taster, a računari su dobri samo ako im neko pomogne da vide gde danas ima prašak na akciji ili eventualno da se čuju sa rodbinom u inostranstvu preko Skajpa.

Od uređaja još uvek veruju TV-u, ali ako ima jedan daljinski, užasno ih nerviraju ovi novi top-shop boksevi (prim.aut. set-top boxes), i što 1. program RTS-a nije na broju 1 kako je bog zapovedio.

Ubeđuju unuke da nađu neki stalni posao u državnoj firmi i da se manu tog fermentiranja preko Interneta (prim.aut. frilensiranja).

Još uvek znaju da ispeku dobre pite, naprave ukusna i masna jela, poprave dosta stvari po kući i pričuvaju sitnu decu.

Takođe, imaju najsigurnije izvore prihoda (čitaj: penzija), luksuz na koji generacije Y i novije i ne računaju ozbiljnije.

Imaju i neki stan u vlasništvu koji su otkupili od firme 90-ih i još pride i neku vikendicu.

To su im jaki aduti i najsigurnija odbrana od lapota, pa su dosta obazrivi kad je u pitanju prodaja i podela nekretnina.

Generacija X je ostala zarobljena u nekom limbu, ni na nebu ni na zemlji.

Da ne bude da je sve idealno sa ovom generacijom, to je zapravo najviše isfrustrirana grupa.

Htela bi od oba sveta po nešto da pokupi. Žele veću kontrolu nad svojim životom.

Maštaju da daju otkaz u državnoj firmi gde su ih roditelji zaposlili za stalno i da pokrenu sopstveni posao (milenijumski virus).

Nadahnjuju se uspešnim pričama istih tih milenijalaca, a sa druge strane, pamte i svoje srećno detinjstvo i kako za sreću nisu potrebni ni algoritmi, ni brendovi, ni kripto valute.

Vuče ih priroda, a vuku ih i tehnologije.

Ta rastrzanost ih ubija, pa su često anksiozni, a pomalo zavide i jednima i drugima. Ne znaju kojem se prikloniti carstvu.

I Rusija i EU. Manje od nezavisnosti, više od autonomije. Ma dođavraga…

Voleli bi da mogu da se opredele. Ne znaju više ni kako da vaspitavaju decu, šalju im oprečne poruke, oboljevaju od psihosomatskih oboljenja.

Ukratko – odličan su materijal za psihoterapeute.  

Digitalni jaz

Najopštije, digitalni jaz (eng. digital divide) podrazumeva razlike između ljudi koji imaju pristup Internetu i onih koji nemaju.

To stvara socio-ekonomske razlike u kojoj su na pogrešnoj strani jednačine oni koji su bez pristupa Internetu zbog velike baze znanja i pristupa online tržištu rada za koji su uskraćeni.

To je zaista istina i mogu se izvući brojni dokazi i statistički podaci koji to potvrđuju.

Uostalom, tehnološki giganti uveliko razmišljaju o načinima da se mrežom ,,pokrije“ Afrika kao najugroženiji kontinent.

Razmišlja se o nekom održivom i isplativom rešenju koje bi zadovoljilo potrebe i najsiromašnijih zajednica.

Elon Musk uveliko radi na projektu Starlink, u okviru kojeg planira da lansira 12.000 satelita u nižu orbitu kako bi pokrio čitavu planetu signalom ultra-brzog interneta (edit: 23.05.2019. lansiran prvi kontigent od 60 satelita).

Ukoliko se ostvari, projekat bi omogućio da internet stigne i u najzabačenije krajeve planete gde je do sada bio nedostupan.

Još uvek nisu jasni finansijska konstrukcija i koliko bi to koštalo obične korisnike, ali je očigledno da Elon nije vođen baš samo altruističkim motivima.

U pitanju je i kontrola neslućenih razmera koju bi imao ukoliko uspe da privuče većinu velikih korisnika i postane dominantan na tržištu satelitskog interneta.

Međutim, mene zanima još jedan digitalni jaz kojeg smo i sami svedoci, na ličnom planu.

Jaza koji se stvara između ljudi koji su sličnih generacija, društvenog statusa, primanja i obrazovanja, a koji se razlikuju po stepenu korišćenja Interneta i savremenih tehnologija.

Sigurno imate i u svom okruženju primere ljudi (istina retke) koji se ne snalaze baš najbolje sa uređajima i tehnikom, ili ih to prosto ne zanima, imaju neka drugačija interesovanja.

Nekada je taj digitalni jaz veći od generacijskog.

Primera radi, za neke stvari vam po shvatanjima može biti bliža baka koja ima android telefon i Fejsbuk nalog, nego vršnjak koji kategorički odbija da zameni svoj cigla telefon i ne koristi društvene mreže.

Iako ste generacijski mnogo bliži, teme za razgovor su vam u stvari dosta ograničene, jer vaš analogni prijatelj ne prati najnovije trendove i vesti, pošalice i tvitove, gafove političara i estrade, ili slike blesavih kuca i maca.

Da ne spominjem to što nema ni Viber pa ne može da se uključi u Viber grupe i da postane ravnopravni član zajednice.

Priznajem, takvi slučajevi su danas zaista retki, posebno među mlađom populacijom, ali teoretski bi mogli da dovedu do velikih problema u komunikaciji.

Da ne kažem da to obično vodi ka digitalnoj diskriminaciji o kojoj će biti više reči u nekom od narednih tekstova.

Imaju li današnja deca izbora

Sad kad smo pretresli različite generacije i navike, prošlost i sadašnjost, da se osvrnemo na budućnost.

Kakvu budućnost imaju danas rođena deca?

Kakvi su im izbori?

Iako izgledaju nepregledni i brojni, to važi samo u meri u kojoj su ti izbori usklađeni sa mejnstrim trendovima. Pošto je reč o tehnologiji, da se fokusiramo na nju.

Mogućnost izbora podrazumeva da možemo nečemu da kažemo NE. Ima li danas rođeno dete slobodu izbora da kaže NE tehnologiji?

Može li se odgajiti jedan analogni amiš, mali neo-ludita tehnološki osakaćen i funkcionalno nepismen?

Da li je ijedan roditelj danas dovoljno lud/hrabar da detetu zabrani korišćenje računara, interneta, pametnog telefona?

Da li je društvo spremno da trpi takvog anahronog pojedinca?

A šta ćemo sa školom i obrazovnim institucijama?

,,Izvinite, ne mogu da pristupim elektronskom dnevniku pošto mi nemamo računar kod kuće, a takođe vas molim da obaveštenje o skraćenim časovima koje ste poslali preko vajber grupe ubuduće nama prenosite preko fiksnog telefona jer nemamo mobilni.’’

Možete li da zamislite takvu situaciju i da li biste svom detetu priredili takvo detinjstvo?

I gde biste živeli – u šumi?

I to je opcija, ne kažem… Ali u ovom svetu kakav poznajemo, to nije opcija i nije izbor. Izbor zapravo ne postoji, a samim tim ni sloboda.

Savremeni monoteizam

Religija je oblast koja se tradicionalno opire promenama i u tome je obično jako istrajna i uspešna.

Tek ponekad nevoljno prizna poraz i prihvati činjenicu da se Zemlja okreće oko Sunca i da u teoriji evolucije možda postoji i zrnce istine. To što je dotadašnje poricanje koštalo života hiljade najumnijih ljudi ne dotiče ih previše.

Ipak, deluje da i crkva(-e) posustaje i gubi trku protiv tehnoloških giganata koji prete da čak i ideološki pokore planetu i preteknu najveće religije zajedno.

Izgleda da se tradicionalne religije nisu baš najbolje snašle, nadajući se da će izaći kao krajnji pobednici u ideološkom ratu protiv nauke, kao bezbroj puta do sada.

Međutim, čini se da su se malo prevarili u tome. Broj vernika je u stalnom opadanju, dok broj korisnika društvenih mreža uporno raste.

Kod mladih se konstanto beleži smanjenje broja vernika, nove generacije očito više ne haju za nedeljne službe.

Kada bi crkve shvatile da najveću opasnost po veru danas ne predstavlja hedonizam, već distrakcija, možda bi mogle ponovo da se približe rasejanoj digitalnoj generaciji. 

Andrew Sullivan u članku I used to be a human being

Zbog toga mi jedna stvar zaista nije jasna. Ne mogu da verujem da se 2019. godine još uvek vode verski ratovi u svetu?!To što sam ateista odgajan u doba komunizma nema veze sa ovim o čemu pričam.

Bog je mrtav – živeo Internet!

Da, zaista imamo novu religiju, koja po brojnosti premašuje sve danas poznate religije zajedno. A još ih objedinjuje.

Aman ljudi, pa čak i islamska država kači klipove na youtube i regrutuje nove kamikaze preko društvenih mreža.

Nema tu više ideologije ni teologije. Jedna je vera, koja okuplja i hrišćane i muslimane i budiste i ___________ (popuni prazninu).

Internet je naš novi credo, naš sveprisutni i svemoćni gospodar.

Jabuka (Apple) je simbol našeg greha, Tesla (ne Nikola nego onaj proroka Ilije Maska) je već najavio dolazak mesije.

San Francisko je novi Nazaret, digitalni startapovi su nove hrišćanske komune, distruptivne tehnologije su ikonoklastičke sile koje ruše stare idole.

Tragajući za smislom života (Google search), zagledani smo u oblake (eng. Cloud) i čekamo dan kad će nas sveti duh (internet) likom i knjigom (Facebook) sve povezati u jedno (IoT – internet of things).

Još nam fali mesija… A to bi mogla da bude VI – veštačka inteligencija.

Dakle, imamo sve preduslove za razvijanje nove monoteističke religije koja će se po jednoj stvari razlikovati od svih prethodnih.

Po tome da neće imati konkurenciju. Uz fanatičnu posvećenost i vezanost.

Ako se još niste priklonili carstvu internetskom, imam jedno pitanje za vas.

Šta čekate?